Arhive kategorija: Dejan Mlađenović – Intervju

Intervju


Intervju sa Dejanom Mlađenovićem

Među javom i međ’ snom

Dejan Mlađenović, violista, rođen je u Kraljevu 1961. godine. Diplomirao je 1985. godine studije viole na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu u klasi prof. Petra Ivanovića. Na Conservatoire national supérieur de musique u Parizu 1990. godine magistrirao je violu klasi prof. Žerara Kosea (Gérard Causse) kao stipendista francuske vlade. Usavršavao se na majstorskim kursevima u Sjeni (1986-1987) u klasama Žerara Kosea i Jurija Bašmeta (Yuri Bashmet) kao stipendista Academia Chigiana,  zatim u Grožnjanu (1988) kod Grigorija Žislina (Grigory Zislin), u Parizu (1990) kod Džesi Livajna (Jessi Levine) i u Velikoj Britaniji (1991-1992) kod Emanuela Vardija (Emanuel Vardi) i Rivke Golani (Rivka Golani). Poslednjih godina, kao solista, Dejan Mlađenović je održao više od 150 koncerata sa mnogim značajnim kamernim ansamblima, gudačkim i simfonijskim orkestrima, kao i resitala sa poznatim pijanistima na svim značajnijim festivalima širom Srbije, u Francuskoj, Španiji, Norveškoj, Grčkoj, Italiji, Rumuniji, Rusiji, Švajcarskoj, Velikoj Britaniji (London-Vigmore Hall; Oksford), Danskoj i Sjedinjenim Američkim Državama (John Brown University; Pittsburg State University). Na svom repertoaru ima sva značajnija dela za solo violu, violu i klavir, violu i gudački orkestar, violu i simfonijski orkestar, violu i simfonijski orkestar sa horom, od baroka do današnjih dana. Do sada mu je posvećeno  pet violskih koncerata, više sonata i drugih kompozicija za violu i klavir, kao i za solo violu. Bio je stalni član trija „Goldberg“ (sa Majom Jovanović – violina i Ištvanom Vargom – violončelo). Pored aktivne karijere koncertnog soliste, Dejan Mlađenović radi kao profesor viole na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Na Akademiji umetnosti predavao je od 1991. do 2008. godine. Od 2009. godine je umetnički rukovodilac sastava Camerata Acamedica – profesionalnog kamernog ansambla u okviru novosadske Akademije umetnosti.  

***

1. Kako biste u najkraćim crtama opisali Vaš dosadašnji profesionalni angažman? Šta je osobitost, specificum Vašeg profesionalnog puta?

Tokom studija u Beogradu na FMU bio sam član orkestra BGO ,,Dušan Skovran‘‘, a sa njima sam nastupao i kao solista. Kasnije u Francuskoj bio sam solo viola francuskog kamernog nacionalnog orkestra, i svirao sam sa članovima orkestra Pierre Boulez’s Ensemble Intercontemporain. Tokom mog boravka u Parizu održao sam više od četrdeset solističkih koncerata. Tri i po godine sam bio stipendista francuske vlade. Posle toga sam se vratio u Beograd iz profesionalnih i privatnih razloga. U dosadašnjoj karijeri sam izveo većinu onih dela koja su za mene predstavljala muzički izazov.

2. Na Vašem repertoaru su zastupljena i dela savremenih kompozitora. Postoji li razlika u umetničkom pristupu prilikom izvođenja dela ,,velikana prošlosti‘‘ i današnjih stvaraoca?

Kompozitora koji je živ, savremenika, mogu da konsultujem o mnogim stvarima, o muzičkoj ideji, za razliku od slučaja kada imam samo partituru pred sobom. Ti razgovori sa kompozitorom mogu biti vrlo interesantni i voditi sasvim novim putevima u odnosu na ono na šta partitura upućuje. Svakako, svi dobri kompozitori znaju šta hoće i njihova partitura se poklapa sa njihovim muzičkim idejama. Imam afiniteta i volim da sviram savremenu muziku, i to je posebna vrsta odgovornosti. Bez obzira da li je kompozitor živ ili ne, a naročito ako je u pitanju svetska premijera, prvo ozvučenje partiture na neki način predstavlja matricu za naknadna tumačenja. Savremenu muziku je često teško svirati, zato što ona traži apsolutno vladanje instrumentom, i posebnu moć da razumete svet kompozitora i njegovu logiku. Moje iskustvo mi govori da muzika koja nema osnovnu muzičku logiku, nije ni muzika. Smatram da je misija jednog muzičara da se na pravi način iskaže kroz svoj instrument u svom vremenu, i da snagom svoje umetničke ličnosti podstiče kompozitore da komponuju za njega. Jedan od uspešnih primera je violista Juri Bašmet koji je neke od najvećih savremenih kompozitora inspirisao da vrlo značajna dela svog opusa posvete njemu i njegovom instrumentu. Veliki umetnici su svojim muziciranjem uvek inspirisali svoje savremenike-kompozitore. Moj repertoar obuhvata dela od baroka do danas, ali savremena muzika mi predstavlja najveći izazov. Radio sam sa najboljim ansamblom za savremenu  muziku u svetu, Pierre Boulez’s Ensemble Intercontemporain, u kojem sviraju fenomenalni muzičari. Oni najčešće ostaju u ansamblu dve-tri godine, jer ne mogu više da izdrže  ogroman napor. Kada svirate tu muziku, sa takvim muzičarima, vi posle potpuno drugačije izvodite Baha, romantizam, klasiku – neuporedivo bolje.

3.  S obzirom na to da se bavite i pedagoškim aktivnostima, mislite li da  postoji određeni nivo profesionalne zrelosti koji je neophodan za uspeh u tom poslu?

Za profesionalnu zrelost je svakako neophodna lična zrelost. U svakom slučaju, potrebno je osvestiti trenutak, biti svestan onoga što čovek može i što želi i ono što se smatra u stvari najvećim darom – imati dara da ostvarite svoj dar (da prenesete na sceni ono najčistije i najlepše iz muzike, da stvorite kreaciju). Mislim da je conditio sine qua non da čovek uvek bude srećan što se time bavi, a ne nečim drugim. Muzika kao profesija nije samo obaveza već i način izražavanja onog neizrecivog, onog najlepšeg u nama, kroz ozvučenje partiture. Ako je to ono što je ,,vaš‘‘ glas, ako imate pticu u srcu, onda možete da zapevate. Nedavno sam pročitao nešto što je možda najbolji odgovor na Vaše pitanje: ako hoćete nekoga da nagovorite da napravi brod koji plovi, ne smete ga terati da seče drva, da pravi daske, ne smete mu zadavati obaveze, nego mu morate pričati o čudesima mora, o lepotama pučine, čovek mora da vapi za tim. Škola u zanatskom smislu može da vam pruži mogućnost reda ili sklada funkcionisanja sa vašim instrumentom, ali škola vas ne može naučiti lepom ako ga nemate u sebi. Važno je da se od početka školovanja razvija ta ljubav, a kao dugogodišnji profesor znam da su je mnoga deca i mladi ljudi nažalost izgubili kroz razne ,,škole‘‘. Kada govorimo o zrelosti, velika je stvar naći balans, imati ga u sebi, između onoga što se mora, u smislu spoljašnjeg, i onoga kako se može iznutra. Većina dece koja upišu muzičku školu imaju dara, međutim većina nažalost ne ostvari taj dar. Neki profesori svoj pedagoški poziv doživljavaju isključivo kao posao, što smatram da nije u redu.

4. Možete li nam reći nešto o Vašoj pedagoškoj aktivnosti na novosadskoj Akademiji umetnosti?

Tokom mog pedagoškog rada na Akademiji umetnosti u Novom Sadu sam upoznao veliki broj mladih, talentovanih umetnika, i divnih kolega koji su me inspirisali da dam sve od sebe. Nadam se da sam uspeo da doprinesem njihovom umetničkom razvoju. Taj mix raznih nacionalnosti, kultura, slikara, glumaca, vajara kao i Akademija na Petrovardinskoj tvrđavi, sa plavim nebom nad njom – sve to je davalo posebnu inspiraciju mom radu.

5. Kako biste opisali Vaš rad sa Cameratom Academicom? U čemu je specifičnost angažmana jednog umetničkog rukovodioca muzičkog sastava, i koliko je taj posao zahtevan?

S obzirom da nisam ni dirigent, ni violinista, za mene je velika čast i odgovornost što su me neki od najboljih mladih muzičara u Novom Sadu pozvali da, kao umetnički rukovodilac, oplemenim mojim znanjem i iskustvom njihovo sviranje. Mislim da je orkestar za ove dve godine postao prepoznatljiv po svom zvuku, a već je i dobio nekoliko izvrsnih kritika za koncert na Kolarcu i za koncerte u Novom Sadu. Mislim da je potrebno da Novi Sad i Pokrajina pokažu više interesovanja, i u većoj meri podrže muzičare koji to zaslužuju.

6. Smatrate li da je cilj muzike izazivanje osecanja? Prema kojim kriterijumima Vi kreirate sud o određenom muzičkom delu?

Svakako je potrebno da prvo razumem muziku na racionalnom i iracionalnom nivou, da imam moj lični doživljaj nje. Ako nije tako, onda nemam šta da kažem. To je osnovni kriterijum i od toga sve zavisi. Dubinska interakcija sa delom koje se izvodi je neophodna. Sviram muziku koja je moja. Vrlo je malo dela koja su mi bila ponuđena a da nisam želeo da ih sviram. Jedan naš poznati kompozitor je napisao kompoziciju za mene, ali ta muzika prosto nije bila moja, a imao sam obavezu da je snimim. Muzičar mora da bude veoma pošten prema sebi i muzici, bez obzira na čast i obavezu koja iz toga proističe. Ali, to su zaista izuzetno retke situacije. Ako nemate unutarnji doživljaj – ne možete da proizvedete osećaj, ne možete da prenesete ideju.

7. Na koji način doživljavate susret izvođenja sa publikom? Koliko Vam je bitan sud onih koji slušaju Vaša izvođenja?

Ja imam publiku koja redovno dolazi na moje koncerte, pri tom mislim na ljude koji nisu muzičari. U odnosu na njih, profesionalni muzičari imaju drugačije vrste percepcija i komentari se često kreću od subjektivnih kritika do laskanja. Kada je reč o ,,pravoj‘‘ muzičkoj publici, tu dolazi do nečega što je neponovljivo. Ono što vam daje neopisivo zadavoljstvo jeste kada u očima publike vidite da ste nešto dali. Mi sviramo ono što su na stotine, ili hiljade nadarenih ljudi svirali svojim glasom pre nas. U tom trenutku, te večeri, na tom mestu, u fraku, ja sviram nešto, a već stotine  ljudi je pre mene radilo to isto. Ako sam uspeo da reinterpretiram delo, ako se tog trenutka pojavila ,,prizma‘‘ koja je prelomila zrak koji je poslao kompozitor, i ako sam uspeo mojim glasom da ga prenesem – to je najviše što mogu da uradim kao muzičar, a to je ono što vidite u očima publike. To su ti trenuci  koji su nemerljivi, i to je  najvažnije, jer tada dobijam pravu potvrdu. Veoma je uzbudljivo kada vidite oči svoje publike i u njima nađete lepotu muzike koju ste vi sa scene preneli njima.

8. Svi vrhunski izvođači osim osobina marljivosti i upornosti poseduju i harizmu kojom privlače publiku. Kako Vi definišete  harizmu?

Harizma je moć da se užižite, da sijate, da grejete. Nikad neću zaboraviti jedan koncert u Parizu na kojem su svirali Gidon Kremer i Marta Argerič. Marta Argerič je toliko ,,sijala‘‘, toliko je bila moćna, da je bez ikakvih spoljnih efekata, samo snagom svoje umetničke ličnosti, daleko nadvisila Gidona Kremera, a on je pri tom svirao fenomenalno.

9. Rahmanjinov je jednom prilikom rekao da postoje tri vrste muzičkih kritičara: ,,prvi su prevaranti koji mirno spavaju, drugi su prevaranti koji nemirno spavaju, a treći pošteni kritičari čiji se tekstovi nikada ne objavljuju‘‘. Kakav je Vaš odnos prema muzičkoj kritici?

U celoj dosadašnjoj karijeri sam retko dobijao loše kritike, a možda je trebalo da ih bude više (smeh). Na osnovu ovoga što sam izgovorio, trebalo bi da kažem da imam pozitivno mišljenje o muzičkoj kritici, u smislu neophodnog suda, pa makar ne bio tačan, jer on je uvek indikativan sa željom da izazove reakciju. Kod izvođača generalno postoji loš stav prema kritičarima koji nije opravdan jer se polazi od teze da muzički kritičari nisu i muzičari ,,jer da jesu, svirali bi nešto‘‘… to uopšte nije tačno. Svako je od nas muzičara počeo da svira instrument, a sazrevanjem se specijalizovao za ono u čemu se najbolje može iskazati. Sasvim je sigurno da kolege koje se bave i muzičkom kritikom imaju bolje muzičko obrazovanje od onih koji sviraju samo instrument i ne razvijaju se u drugim sferama. Posao kritičara je vrlo nezahvalan i vrlo delikatan. Jedan od mojih omiljenih  književnih kritičara, Bernand Šo, na upućenu prozivku da je napisao kritiku knjige koju nije ni pročitao, odgovorio je: ,,Svašta! Zamislite da sam pročitao, pa potpao bih pod njen uticaj!‘‘ Hoću da kažem da postoje i ,,kritičari‘‘ koji imaju svoje mišljenje a priori, koji zloupotrebljavaju i ako su u prilici nameću to kao stručnu kritiku. Kritika ne mora i ne treba uvek da se shvati bukvalno. Muzička kritika koja je utemeljena i koja ne podilazi ničijim ukusima i interesima, uvek je korisna.

10. Kiš u svojim Savetima mladom piscu navodi: ,,Budi svestan činjenice da je fantazija sestra laži, i stoga opasna.‘‘  Šta za Vas predstavlja fantazija i koliko je ona važna za jednog izvođača?

Fantazija je najvažnija. Ko izgubi fantaziju, nema razloga da se budi. Ko izgubi nadu, on nema ni fantaziju, nema veru. U tome je čar… nikada ne znate šta će da bude, ne znate kako ćete da svirate. Znate koliko se puta dogodilo na Kolarcu… sve je spremno, sala je puna, ja izađem na scenu, povučem gudalom preko žice… i kao da nije moje. To je trenutak panike koji ne možete predvideti i tada je važno da nastavite dalje dok se ne nađete, a onda ta hrabrost, ako vam je dato da tako bude, može da izazove fantaziju i muzički doživljaj koji može da bude i neponovljiv. Među javom i međ’ snom, stalno idete tuda, i to je život u stvari. Racionalni deo moramo imati, ali kad se bavimo pravim stvarima, suštinama, ili muzikom, ta granica ne sme da postoji stalno. Morate istovremeno biti i režiser u sali koji posmatra predstavu i morate biti glumac koji gori. Na jednom kraju morate biti led, a na drugom kraju vatra. Fantazija direktno utiče na razvoj muzičkog mišljenja, na način izražavanja, razumevanja, na moći lepog.

11. Tokom karijere ste osvojili brojne nagrade i priznanja. Da li su one za Vas bile  podsticaj ili smatrate da nagrade treba primati ravnodušno?

Nikad nisam bio takmičarski tip muzičara, zato što nisam vežbao toliko koliko je trebalo za tako nešto, to nije predstavljalo izazov za mene. Trkao sam se sa sobom, kroz sebe. Sećam se mog profesora iz Pariza koji mi je rekao: ,,Dejane, hoćeš li izabrati na kraju koju ćeš verziju svirati?! Svaki put potpuno različito sviraš!‘‘ Na kraju sam shvatio da moram da imam makar dve-tri verzije i da moram da sviram u nekom ,,okviru‘‘. Međutim, proces istraživanja ove vrste je vrlo važan, jer vi u stvari stalno TRAŽITE. Nagrade su potrebne, jer daju neku formalnu težinu, otvaraju vrata. Ranije su takmičenja bila ozbiljna i kada pobedite vi ste zaista bili ,,neko‘‘, ,,razlikovali‘‘ ste se. U današnje vreme se ide sa takmičenja na takmičenje, da bi nagrađeni učesnici završili kao tutti muzičari u orkestrima – što je dobro za orkestre. Ali, s druge strane, to je izneveravanje osnovne ideje, da kroz veliki rad i posvećenost otkrijete kroz muziku i sebe. Neki od najvećih umetnika nisu bili na takmičenjima, i nemaju nikakve nagrade. Nagrada samo znači da je sve u tehničkom i muzičkom smislu savršeno uglađeno, da ste u main stream-u, sa malim otklonima. Osim toga takmičenja su često događaji koji nemaju veze sa muzičkim dostignućima mladih umetnika, već je to pitanje uticaja uglednih članova žirija, lobija, novca. Jer ne zaboravimo da biti član žirija, za mnoge profesore koji u njima učestvuju, znači vrlo važnu referencu. Jednom rečju, nagrada ne garantuje da iza nje stoji umetnik.

12. Koje biste savete dali mladim umetnicima?

Vrlo je teško davati savete. Mislim da je važno da mladi umetnici nikad ne izgube ljubav za ono čime se bave, muzika i zvuk moraju uvek da budu tajna. Ne smeju da dođu u situaciju da moraju da znaju sve o tome. Treba da puste jedan deo koji će da otkrivaju celog života, da uvek imaju nešto čisto, detinje u srcu, da svoj poziv ne doživljavaju kao posao… da znaju da je život put koji ima svoje etape. Čovek stalno nešto planira, a život protiče između toga. Uvek kada uzmete instrument u ruke, vi tražite po sebi, a ne morate i ne možete uvek iz sebe da izvučete ono što mislite da treba da izvučete. Čar nepoznatog ne sme nikad da se izgubi u svim važnim stvarima, a ne samo u muzici.

Razgovor vodila Daniela Vesić


Advertisements